zenita
Tuga
Mnogo sam tužna. već danima. Nekako mi se sve srušilo. I na kraju sam usamljena i sama. Kad mi je stvarno teško nemam nikog ko bi me oraspoložio. Ljudi pomagajte!
21.01.2007. u 15:47 | 0 Komentara | Print | # | ^Drugarstvo
Meni eto ponekad uopšte nisu potrebni drugi ljudi. Ja sam idealna osoba za slanje u svemir. A priča mi mama danas....
Srela je komšiju koji nas ranije nije ni pozdravljao. Zaustavio je na ulici, otvorio novčanik i pokazao sliku svoje ćerke. Pitao je moju mamu da li poznaje tu gospodjicu. Moja mama se, naravno, našla u čudu. Njegova ćerka je mrtva već godinama. Umrla je od raka.Rodjena je 1974 godine i svi je znamo. Igrala se sa nama. Mnogo smo plakali i bili potrešeni kad su je sahranjivali. Mladja je od mene 2 godine.
Eto...
Deo jedne tužne priče, tek da svi znaju koliko su srećni što su živi i što postoje ljudi koje vole.
I treba iskoristiti svaki trenutak i pružiti nežnost svima koje volimo. Dok još možemo i dok nije kasno. Nikad se ne zna šta nosi dan, a šta noć.........................
Vreme
Opet taj čudan fenomen. Ko li ga izmisli :)
A ja...
Pričala sam pre neki dan sa mamom o prolasku vremena i osećaju...
Kako je to...
Danas sam shvatila da najmanje vremena posvećujem ljudima do kojih mi je najviše stalo.
Moram to promeniti već nekako...
Tužna sam ovih dana...
Nezadovoljna sam svakom sitnicom u svom životu.
Možda sam samo postala perfekcionista :)
U nekoj knjizi o emocionalnoj inteligenciji sam pročitala da ovakva raspoloženja treba uočiti dok ne postanu prejaka i odmah reagovati...
U stvari izgleda da mi je najteže što niko neće da ima dete samnom. Moraću nekog da silujem :)
A baš mi nešto došlo da budem mama. Valjda ove 34 godine čine svoje :)
Biće bolje...
Jel da deco?
Utesite me.
Pliz.
Život
Mnogo volim praznike i druženje sa prijateljima. Čak i ponekad kad se svi opiju, a ja jedina ostanem trezna (ne pijem uopšte) nekako uživam da ih onako zaspale pokrijem i da im prinesem kafu ili čaj ili ako baš preteraju da ih nakljukam onim aktivnim ugljem protiv trovanja. Kad osetim taj mir u sebi znam da volim ceo svet i da ništa nije previše teško ili previše daleko. Sve je dostižno i sve je za ljude. Sem besmrtnosti. Kad bismo bili večni verovano ne bismo cenili život i sakatili bi se i povređivali. Ovako je bolje. Hajde da svi volimo život i da mu se radujemo. Za to smo stvoreni. A što nas ne ubije čini nas jačim. Zar ne? Pomalo pohabano, ali izgleda istinito :D
02.05.2006. u 00:28 | 5 Komentara | Print | # | ^Početak
U počektu beše reč. Kad sredim blog biće ih više:)
Za sada samo sreća što sam tu i što primam deo lepote vaše duše. Život je suviše kratak da bih postigla sve što želim.
